Samouki meštar za drvo osnovao je zadrugu i radi kao raketa

Marinka Sablića upoznala sam prije par godina, kad mi je kolega dao njegov broj jer sam tražila maranguna piše novinarka Slobodne Dalmacije, čiji tekst prenosimo u cijelosti.

– Nema problema, kad ćemo se nać? – dočekao me spreman za posao.

– Kad vama odgovara? – pitam ga.

– Oćemo u sedan i po? – predlaže, a ja zastala nesigurna misli li uvečer ili ujutro. On osjetio moju nedoumicu pa doda:

– Je li kasno? Oćemo onda u šest i po?

Kad sam skužila da on misli na jutro, izvrnula sam se od čuda. Rekoh, čovječe, pa ja ne znam kako se zovem u tu uru, a kamoli da vodim poslovni razgovor.

Kasnije smo se Marinko i ja češće sretali jer je tako dobro izveo ono šta sam zamislila da sam naručila još namještaja, a njegov broj prošetao je kojekuda od mojih poznanika preko njihovih…

GLUPA SITUACIJA

– Nema di nisam radio po Dalmaciji, po otocima, Zagori, sve do Dubrovnika, a i u Zagrebu – govori mi ovaj 54-godišnji meštar za drvo, ali pokazalo se da, ono šta se kaže, i đavla zna prikucati koliko je spretan. Ovdje ćemo ga predstaviti ne zato šta je vješt u rukama, nego zato šta je on, ustvari, dragovoljac i veteran Četvrte gardijske brigade kojemu se nakon rata i umirovljenja nije sjedilo skrštenih ruku i kafenisalo po štekatima. Igrao je i nogomet za veterane, ide u lov, ima troje djece i već jednog unuka. Bitno je da radi ko raketa, čas je u radioni, čas montira, eno ga preko vikenda u polju, pa u Lici, gdje ima kuću s voćnjakom…

– Moga san ne radit ništa i imat penzijicu, umirovilo me 2005. godine, ali s 39 godina je besmisleno bit besposlen. Osta si ka tele kad si iša u mirovinu, pomalo si izgubljen, a ne mogu po kafićima od jutra do sutra. Naša san se u glupoj situaciji posli petnaest godina vojske s privremenom mirovinom od 1270 kuna, od čega nisam moga živit. I tako, kako sam malo pomalo počeja sam sebi radit po kući još i prije nego šta san se umirovio, onda prijateljima, materi i ćaći, pročulo se. Zove ovaj, zove onaj… To me na neki način i zabavljalo, a nisam baš ima puno vrimena dok sam još bio zaposlen u vojsci. Znaš kako je, digneš se u četri, a dođeš navečer u šest i po s posla. Satare te – kaže Marinko. Jer čak i njemu je četiri i po prerano.

I tako, sredinom 2000-ih je osnovao braniteljsku zadrugu koja danas ne zna kud će od narudžbi. Rade njih sedmorica ama baš sav namještaj koji možeš zamisliti.

DVA PUTA RANJEN

– Na početku, dok sam se uhodavao, mislio sam da ću pomalo, ali posao se razgranao i kupili smo strojeve, pa se modernizirali, evo danas više ni o kome ne ovisimo, samo triba radit. Ljudi ne odlaze vanka zato šta nema posla, nego odlaze zbog politike. Ti ovde trebaš radi neke papirušine proć od vrata do vrata, sve je to ajme. Ali dobro je, najvažnije je da ima posla. Čak i lani nakon prve karantene posla nije manjkalo, ove godine svit je malo zastao s narudžbama, naročito ovi šta imaju apartmane jer ne znaju kakva će bit sezona. Ali svejedno ti sad ne bi moga doć napravit ništa za jedno misec dana koliko smo puni – kaže mi nekidan.

Rat ga je zatekao u inozemstvu, gdje je otišao trbuhom za kruhom iz rodnih Turjaka kraj Sinja, u kojemu je završio osnovnu i srednju školu za strojobravara. Jedno vrijeme radio je u škveru, onda je odradio onu bivšu vojsku s ’86 na ’87. godinu. Rođen je kao prvi u obitelji, ima još četiri brata i dvije sestre. Taman je krenuo zarađivati za kuću, kupio je i materijal kad je zaratilo. Početkom veljače ’91. javio se prvo u sinjsku policiju, onda je u rujnu, nakon pada Vrlike, prešao u Četvrtu brigadu, bio je, nabraja, ratni zapovjednik desetine, zapovjednik voda, zapovjednik satnije i operativac, a ostao je u ratu do samog kraja. Dva puta je lakše ranjen. Bio je malo na bolovanju pa se opet vratio na bojišnicu… Ali ratne priče bi, kaže, rađe preskočio, nema se tu šta puno pričati. Čak o tome puno ne vole ni njegovi nekadašnji suborci, rađe zapjevaju kad se nađu. Bace na balote, kartaju, okrenu janje ili prase, pričaju o dici, ko ima unuke, ko nema, je l’ boli, ne boli… A naći će se, evo, za koji dan na obljetnicu brigade.

ŽENA NAREDNICA

Moglo bi se reći da mu je iz rata najvrjedniji i najljepši “trofej” ljubav u doslovnom smislu te riječi. Upoznao je, naime, suprugu. Bilo je to ’91., kaže nam, kad je došla u brigadu.

– Na Moseć stiglo šest cura, u svaku će satniju po njih dvi, kažen ja kumu – ajmo mi brže pokupit najbolje! I tako, nas dvoje smo skupa od ’92., ona je kasnije radila jedno vrime u zapovjedništvu brigade. Vjenčali smo se ’96., ajme, ne pamtim datume, možda i ’97., ljutit će se ako čuje da ne znan točno. Ali ona mi je super, spasila me, najbolje me razumi, da san s kojon drugom, davno bi me ostavila – smije se Sablić.

– E, kad smo već kod žena, čuj, iman ti ja ujca fratra, on piše knjige, napisa je knjigu “Žena božja čestica”. Ja njemu kažen, ujče, lipo to sve zvuči, al ti nisi oženjen pa ti ne znaš kakva je to čestica. Žena ti je jedna krhka, prevrtljiva čestica, ha-ha-ha… Ja sam počeo raditi namještaj kad smo se nas dvoje uselili u stan. Čuj, ona je govorila treba nam ovo i ono, a bila je i narednica, zna rukovat oružjem, prema tome, meni nije bilo lako. Lako je onome čija žena ne zna pucat, al nama čija zna bogme nije svejedno, ha-ha-ha…

OTAC, DJED, LOVAC

Sa svojom Anamarijom ima 24-godišnju Andreu, 21-godišnju Antoniju i 18-godišnjeg sina Stipu. Ali kako svi oni imaju druge sklonosti, jedna kćerka je kemičarka, druga se dala na filozofiju, a sina zasad zanima fotografija, u radioni bi ga mogao naslijediti možda jednoipolgodišnji unuk Ante.

– Mali je meštar samo takav – ozari se Marinko kad o njemu priča. – Sva se dica igraju igračkama, kockicama, đinđukama kojekakvim, a moj se igra bušilicom. Gledaj – pokazuje nam snimak – doveli ga oni u “Bauhaus”, ne zna on di će od veselja. Dragi moj, on ti najednom njima nesta, oni se okrenuli, Gospe ti blažene, pitaju se di je, i nađu ga na alatu s nekim barbom kraj bušilica. U mojoj radioni odma je naša čekić. Ima i motornu pilicu, ne odvaja se od nje – rastapa se Marinko.

Svoje najveće zadovoljstvo nalazi, kaže, u šumi. Lovac je, govori, otkad zna za sebe. Lovi jelene, srnjake, veprove… Ta njegova lička kuća u Gornjoj Suvaji koju je kupio 2008. godine bila mu je, kaže, pun pogodak. Često zafešta s prijateljima lovcima, a ima ih puno iz brigade.

– Nas iz rata ima lovaca ka u priči. Ne znam zašto je to tako, ja se dobro osjećam u šumi, šuma je zakon, smiruje me, kad se vraćam doma posli vikenda, počnem beštimat već na Klisu.

A je li vam to što radite kao braniteljska zadruga više pomoglo ili odmoglo? – pitamo ga.

– Čak nam je nekad otežavajuća okolnost kad čuju da smo braniteljska zadruga, neki nas malo sumnjičavo gledaju, misle da smo neki ludi branitelji pa da se ovako liječimo, ne znam. Ko da smo neki bivši narkomani. A neki ljudi su, vidiš, baš oduševljeni kad čuju da smo bili branitelji pa neće ni da uzimaju druge ponude.

NE ŽELIN SE NERVIRAT

Njima je, kaže, najvažnija reklama od usta do usta, imaju oni i web-stranicu, ali nema od nje neke koristi. Praktično je za puno toga Marinko samouk, obilazio je sajmove po svijetu u potrazi za novitetima i znanjem i tvrdi da je formalno obrazovanje dobrodošlo, ali nije presudno. Svašta se, kaže, može naučit. A u njega je deviza: “Pokaži mi šta u kući želiš i stvorit ću ti!” Blago ti se njegovoj Anamariji. A i državi. Jer ovako Marinko kaže:

– Ja neman lošu mirovinu, ali od svog posla preko davanja i preko poreza svaki misec jednu dam državi. Privređujem, neman prodavaonicu, nisan trgovac.

Politika?

– Ne zanima me više. Ne želin se nervirat.

Moglo bi se, dakle, reći da dvije sreće grabi ko rano rani. A neki bi dodali i da je za..bao pijetla, ma tko god on u ovoj Marinkovoj priči bio.

Izvor: Slobodnadalmacija.hr