Intervju iz regije – Nebojša Jovanović, „Vreme u kome živimo zahteva fokus, slušanje, brzo procesuiranje informacija i iznalaženje izvodljivih rešenja.

SAMOPOZITIVNO: Nebojša, menadžer ste za ljudske resurse, bavite se motivacijom i pokretanjem talentiranih ljudi, potičete ih na osobni rast i razvoj i da rade na svojim vrijednostima. Što je to što je vas usmjerilo u ovo područje i što je ključno za razvoj vaše karijere?

NEBOJŠA: Kao psihologa, oduvek su me zanimale sociopsihološke relacije i ponašanje ljudi u radnom okruženju. Velike korporacije su upravo bile i ostale pravo mesto da se ti fenomeni sagledaju na objektivan način. Psihologija je danas i zvanično postala neizostavni deo korporativne kulture a svoju projekciju ima kroz menadžmenta ljudskim resursima. Pored neizostavne materijalne komponenete kao motivatora, postoji niz intrizičkih motivatora koji, ako se pravilno iskomuniciraju zaposlenima, daju rezultat kroz lojalnost i posvećenost poslu. Postoji engleska reč „empowerment“, koja bukvalno u prevodu znači „dajte čoveku da radi ono što zna najbolje da radi, i on će dati svoj maksimum“.

Ključni momenat u razvoju moje karijere bio je uvid da samo konzistentnom edukacijom i sticanjem znanja i veština „kupujem sebi ulaznicu“ za napredovanje u oblasti upravljanja ljudskim resursima. Rad sa ljudima je izazovan. Svi menadžeri bi voleli da upravljaju procesima, ali da na ljude ne obraćaju pažnju, ili da ih po mogućstvu totalno isključe iz organizacije posla. To je naravno nemoguće i pogrešno! Kao sertifikovani kouč iz oblasti kognitivnog menadžmenta shvatio sam da je proces interaktivnog rada sa pojedincima u timu  ustvari „najbolji deo posla“ jer se talentovanim mladim menadžerima pruža mogućnost da ispolje svoj maksimum i postignu zavidne rezultate. Istovremeno sebi sam dao „karijerni extra mile“ i pravo da se na ozbiljan način bavim upravljanjem ljudskim resursima. Mišljenja sam da metodološki ispravno postavljena regrutacija i selekcija ljudi, njihovo „uvođenje u poziciju“ i praćenje razvoja kroz koučing i performance management, garantuje dugoročno „dobru krvnu sliku“ jedne organizacije.

SAMOPOZITIVNO: Kako je raditi u korporativnom sustavu i može li se unutar njega napredovati?

NEBOJŠA: Korporacija je velika porodica, u kojoj performansa zaposlenih velikim delom zavisi od veština komunikacije i načina na koji se iskazuju vizija i vrednosti koje treba da postanu i deo vrednosti menadžera i njihovih neposrednih saradnika. Glavne odluke se ne donose „tokom školskog časa“ već za vreme „školskog odmora“. Tu je razmena ideja i stepen emotivnog naboja najizraženiji. Ukoliko menadžeri jasno i redovno daju feedback neposrednim saradnicima o obavljenom poslu i bilo kom drugom pitanju koje ih muči, mnogi problemi se ne stavljaju „pod tepih“, već se ide ka tome da se pronađe izvodljivo rešenje. Na taj način se „fitriraju“ promocije kako za menadžment tako i za mlade talentovane ljude koji samoinicijativno „pomeraju stvari ka napred“.

SAMOPOZITIVNO: Danas se sve više spominju razne metode Coachinga. Možete li našim čitateljima pojasniti tko je Coach i koja je njegova uloga u organizaciji?

NEBOJŠA: Koučevi su ljudi koji pomažu menadžerima, konkretno ako pričamo o biznis koučingu, da nađu odgovor na sva za njih „bitna“ pitanja. Da li se sećate filma Alisa u zemlji čuda, i scene kada mala junakinja treba da odabere jedan od puteljaka, da bi donela odluku kuda da krene dalje. Ima ih ukupno osam koliko se sećam, a svi puteljci su naizgled isti. Zamislite da ste vi na toj raskrsnici. Imate pitanje a nemate odgovor koji vam najviše odgovara. Kako da dođete do pravog odgovora? Kako ćete znati da ste dobro izabrali, ako svaki dan treba da birate jedan put od više naizgled istih, a pritom nemate ideju koji je pravi? Šta je to što sprečava ljude da krenu napred? Da idu dalje sa svojom karijerom? Komunikacija svedena na formu „zašto – zato“ ustvari znači: „Ne zanima me.“ To je konstatovanje stanja kao takvog. Uloga kouča je da to promeni.

Uloga koučeva u organizaciji je da nauče menadžere da „ne rade domaći zadatak umesto svojih saradnika“. Zadatak menadžera je da „osete“ kako se otključava kreativnost kod neposrednih saradnika, da bi radili ono što najbolje znaju da rade najbolji način. Ako neposredni saradnici znaju šta je za njih bitno da rade i vole to da rade, onda je deo koprorativne strategije „spušten“ na individualni nivo, pravilno odrađen. Kada se „dobri duh iz boce“ pusti napolje, saradnik vremenom postaje lojalalan, posvećen i učinkovit. Materijalna kompenzacija zaposlenom ostaje bitan, ali ne i presudan razlog zbog koga će se sutra „pojaviti“ na poslu, jer je „pronašao i oslobodio“ prave vrednosti.

SAMOPOZITIVNO: S kojim problemima se susrećete u radu sa ljudima i radite li više individualan ili organizacijski coaching? Kako po vama danas funkcionira moderni menadžer?

NEBOJŠA: Kako zamišljam modernog menadžera? Zamišljam ga kao momka ili devojku u kafani koji neprekidno žonglira sa tanjirima. Taman jedan tanjir prestane da se vrti, dodaje mu se drugi koji još više komplikuje ionako izazovnu situaciju. Menadžeri obično rukovode tako što imaju dva šefa iznad sebe, koji sarađuju preko njega ili nje, a ispod njih zahtevne saradnike koji žele promociju, bonuse i obuke na Karibima. Menadžer je zbunjen i dolazi kod mene sa hiljadu pitanja i emocionalnom blokadom. Ono što ga najviše tišti je kako će u toj situaciji da motiviše svoje ljude, a istovremeno da ostvari KPI-jeve nametnute odozgo.

U celoj toj zbrci oko jurenja ciljeva, poznata je stvar da menadžeri vole stalno da „zaviruju iza ramena“ svog saradnika. Ako ga šef pusti da radi, plaši se da to neće uraditi kako valja. Pojedini menadžeri  kažu da niko ne može da uradi posao bolje od njih. I ako ih pitaš nešto, oni uvek imaju spreman odgovor. Nema šanse da puste zaposlenog da razmisli i odgovori umesto njih. Neki opet vole da sve zadatke neselektivno prebace na ljude ispod sebe. Oni ne delegiraju, već često zatrpavaju poslom svoje saradnike, a znaju da ovi nisu spremni na to. Svesno gaze one dole, a „pognuti“ su u odnosu na one gore, jer ne smeju da pitaju šta se krije iza toga što su spustili nivo niže. Danas, kao nikada ranije, ovakva vrsta „akrobatike“ ne donosi rezultat  na duge staze. Dakle, kada menadžer „misli“ da zaposleni ne rade ono što treba da rade, ili nema vremena da bude sa svojim ljudima i podrži svoj tim, vreme je za individualni koučing. Timski koučing podrazumeva veći stepen svesnosti tima da zajedno prolaze kroz izazove i probleme na konstruktivan način, i stoga sledi po okončanju individulanog koučinga.

SAMOPOZITIVNO: Tvorac ste jedinstvene business couching tehnike za razvoj individualnih potencijala, možete li nam reći nešto o tome?

NEBOJŠA: Moj  posao podrazumeva rad sa „živim  ljudima, ne brojkama i statistikama“, jer jednu organizaciju još uvek sačinjavaju ljudi… a isti treba da budu produktivni i do izvesnog stepena  zadovoljni sobom, bez obzira na okolnosti, koje mogu da budu poprilično neizvesne. Međutim, ukoliko ljudi u okviru timova ne sarađuju, pogrešnim mislima vrlo brzo „inficiraju” jedni druge. Štaviše, šire zarazu „emotivnom” brzinom svetlosti. Šefovi i njihovi neposredni saradnici  spadaju u istu kategoriju potencijalnih kliconoša straha, besa ili prikrivenog perfekcionizma. Lek za sve glavobolje je da shvate da su pogrešivi,  i da „kijavica ne mora da preraste u grip“.  Ali ako misle da nisu, ili da su im drugi krivi za sve, veoma brzo mogu da šire bacile do uspostavljanja „hronične ambrozije” sistema. Onda je botanička bašta postala bašta trnja.

Stoga je moja koučing tehnika usmerena PRVO na dobijanje uvida o sopstvenim stavovima koji mogu da budu u skladu sa vrednostima i ciljevima pojedinca, ali i ne moraju. Ako menadžer stalno tvrdi da je u PRAVU, daleko je od vizije i fokusa na prave stvari. Ostaje da se guši u svojim strahovima i besu. Zbog toga je bitno da se menadžeri „ozvuče“ i počnu da pravim imenom i prezimenom nazivaju sopstvene emocija. Konačno, kada se nađe pred izborom više opcija, a „miran je u srcu, i tih u glavi“,  koučingom iznalazi ispravan put za pravljenje sutrašnjih izbora, vizualizaciju cilja, fokus na rešenje, planiranje strategije i održavanje rešenja akcijom.

SAMOPOZITIVNO: Također ste autor knjige “Doživljaji korporativnog baštovana“ , što se iz vaše knjige može najviše naučiti? Tko je korporativni baštovan?

NEBOJŠA: Menadžer koji želi da postane jednoga dana „baštovan,“ pred sobom nosi izazovan zadatak: da sa svojim timom „zaliva vrt“ svakoga dana, odnosno da na posao gleda kroz prizmu napornog rada i zadovoljstva jer se bašta oplemenjuje i napreduje. Ako je bašta zelena, ima dovoljno kiseonika. Kakav je to menadžer koji „kopa po bašti „osam do deset sati dnevno, a nije mu teško da isto uradi i sledeći dan, i onaj dan posle tog dana…i da pritom ne oseća psihološki umor? Možda za nekoga čudan, neobičan, a za nekoga odlučan da istraje i sagleda stvari iz drugog ugla. Praksa je pokazala da takva vrsta saradnje daje moć ljudima u timu da se kući ne vraćaju „povijenog repa”. U menadžeru, s druge strane budi  „zdravu silu” kojom iznalazi put da se oseća uspešnijim, bez obzira na okolnosti.

SAMOPOZITIVNO: Smatrate li za sebe da ste uspješni u svom poslu? Što vas pokreće i motivira?

NEBOJŠA: Poslu prilazim odgovorno – to znači da radim podjednako fokusirano i stvari koje volim i one koje su mi teške, dosadne ili neprijatne. Najbitnije od svega je što delićem sopstvene ličnosti uživam u tome što radim. Sve dok budem mogao da ispoljavam kreativan deo sopstvene ličnosti u onome što radim, radiću ovaj posao.

SAMOPOZITIVNO: Bili ste gost na 16. po redu Business Cafe-u na temu „U vrtlogu uspeha“ što ste poručili sudionicima?

NEBOJŠA: Pitao sam ih šta treba da rade kada im se ispreči prepreka na putu? Od koga treba da traže dozvolu da je uklone? Poručio sam im da ni od koga ne traže dozvolu da urade on što žele, jer im taj drugi od koga to očekuju da dobiju, neće dati. Svako od nas je kreator svog puta u budućnost. I bolje je tako, jer kada si odgovoran prema sebi, manje boli kada padneš, i lakše ti je kada treba da ustaneš.

SAMOPOZITIVNO: Što je za vas ukratko uspjeh?

NEBOJŠA: Za mene je uspeh da se nateram da uđem „u borbu“ sa nečim novim. Kada dolazi nešto nepoznato, pripremim se, prepoznam šta je to, prihvatim da se to „dešava“, prilagodim se i produžim dalje. Ne okrećem se mnogo. Na taj način teram sebe da budem bolji.

SAMOPOZITIVNO:  Što biste poručili mladima koji tek ulaze u poslovni svijet i kakve po vama trebaju imati dodatne vještine da bi se uklopili u neku korporaciju?

NEBOJŠA: Poručio bih im da se bez preterane potrebe ne vraćaju u prošlost, sem ako treba da se prisete kako su u nekim situacijama bili uspešni i rešili problem na pravi način. Milenijumska generacija UGLAVNOM  traži brza rešenja, dosta su usmereni na digitalne recepte i „obecano im je“ da mogu sve da dobiju što požele. To nije njihova greška, ali im smanjuje kapacitet za „povećanje frustracionu toleranciju“ i istrajnost. Sva sreća da to ne može da se usvoji kao generalizacija. Zbog toga je jako bitno da kada krenu u korporativnu arenu nauče kako da se bore sa prokrastinacijom, ili fenomenom odlaganja da urade neprijatne zadatke

SAMOPOZITIVNO: Što biste poručili rukovoditeljima, menadžerima i liderima, u kom smjeru da se oni razvijaju?

NEBOJŠA: Ukoliko lideri polože „ispit“ vezan za odlaganje rešenje, imaće manje problema sa strahom od neuspeha. To im otvara put ka boljem odnosu prema kriticizmu, delegiranju, boljem organizovanju sopstvenog vremena, a samim tim i asertivnijem donošenju odluka i preuzimanju rizika da urade nešto novo i neočekivano krerativno. Odustajanje od kontrole i perfekcionizma je put ka poverenju i poštovanju u poslovnim odnosima

SAMOPOZITIVNO: Kakvu budućnost predviđate korporacijama u odnosu sa ljudima i zaposlenicima? Na čemu po vama trebaju sustavno raditi?

NEBOJŠA: Vreme u kome živimo zahteva fokus, slušanje, brzo procesuiranje informacija i iznalaženje izvodljivih rešenja.  Ljudi  su već uplašeni da će automatizacijom aplikativnih sistema postati tehnološki višak. Kompanije su usmerene na profit i optimizaciju poslovanja kroz smanjivanje troškova i grešaka. Takvo stanje po sebi će još više produbiti već postojeće konflikte, ali i iznedriti „hrabre“ koji će raditi na poboljšanju svojih kompetenci. Kako bi ljudi mogli da amortizuju sve češći stres na poslu, usled iznenadnih promena i neizvesnih ishoda, poželjno je da što pre krenu da uče socijalne veštine.

SAMOPOZITIVNO: Za kraj, imate li planove za budućnost i vidite li se danas sutra kao poduzetnik i izvan korporacije?

NEBOJŠA: Samo ako sebi priznamo ono što jesmo, možemo da dobijemo ono što želimo. Naravno da neću da stanem sa pisanjem i treninzima, ali mi je također želja da se pribmižim milenijumskoj generaciji pravljenjem aplikativnog koučing softvera. To je pravi izazov i možda najbolji način da sebe predstavim i kao preduzetnika van korporativnog miljea.

SAMOPOZITIVNO:  Hvala:)