On je Tonino Štambuk: tesar, elektroničar, financijer, sportaš, inovator. Tek mu je 12 godina i već ima jasan cilj: ‘Kad narastem bit ću Mate Rimac!‘
Tonino Štambuk (12) nas je dočekao u selu Makar, pokraj kućice na drvetu koju je napravio prije godinu dana. Skroman i samozatajan, odmah je napomenuo da mu je pri gradnji pomagao i tata Slaven, po struci elektrotehničar.
– Trebalo nam je 15 dana da završimo kućicu. Materijal smo lako nabavili: bilo je starih dasaka u djedovoj konobi, a nešto drveta smo i kupili. Ja sam već sastavljao krevete i ormare, pa mi ovo nije bilo teško. Tata mi pomaže koliko može, ali radi u restoranu pa nema puno slobodnog vremena. Pomažem i ja njemu. Jutros sam ustao u 7 sati, očistio baštu, namjestio stolove i stolnjake. Dva dana radim, dva dana pauziram. Tako zaradim džeparac.
Na što najviše trošiš novac?
– Na “legiće” i autiće. Kupim obični autić, ugradim mu baterije i svjetla, spojim na prekidač i to se onda zove auto na daljinski. Od lego-dijelova sam sastavio i top koji izbacuje gumice. Ugradio sam šine po kojima se top može kretati i kad sam sve završio sjeo sam na kauč i pravio se da gledam televiziju. Čim je ušla moja sestra Rina (15), stisnuo sam prekidač i top je opalio. Rinu je gumica pogodila u nogu, nije je boljelo, ali svejedno smo se posvađali. Najvažnije je da sam bio zadovoljan eksperimentom. Imam i dvogodišnju sestricu Maris, na njoj ne vršim eksperimente.
– Najnoviji projekt mi je dizalica od lego-dijelova. Napravio sam rampu koja se sporo diže i spušta, ali zato ima veću snagu. To vam je kao čovjek; ako je jak i težak, onda je spor. Morao sam misliti i o mogućim opasnostima pa sam sve napravio od plastike umjesto od željeza. Jer, šta ako mi pričepi prst?
Koji alat najčešće koristiš?
– Sjekiru, čekić, pilu, lemilicu, bušilicu… Imam i alatnicu, samo bih volio da je veća. Brusio sam i kamen, ali to je teško. Više volim raditi s drvetom. Pravim koplja, praćke, svašta…
Uspijevaš li uskladiti školske obaveze s hobijima?
– Školu moram završiti jer je obavezna, ali škola nije nikakva pamet. Rješavao sam IQ test danske Mense i osvojio 114 bodova. To je meni dosta pameti. Jedina škola koju bih volio završiti je ona za brodove. Vozio sam jet-ski, vozio sam djedov brod do Pakomine (uvala na Hvaru op.a.), ali sa završenom školom mogao bih voziti tanker. Moj rođak radi na tankeru i dobiva plaću i kad je 6 mjeseci kući.
KRIPTOVALUTA – BUDUĆNOST
Koji je posao, po tvom mišljenju, najisplativiji?
– Isplativo je imati tvornicu za proizvodnju sokova u limenci. Isplativo je ulagati u kriptovalute, ali morate riskirati da biste uloženo vratili. To mnogi ljudi ne razumiju jer vjeruju samo u onaj novac koji imaju u džepu. Mislim da je kriptovaluta – valuta budućnosti. Ja sam spreman na rizik, ali nemam dovoljno kuna. Ništa mi nije teško raditi za novac, jedino ne bih volio biti vatrogasac. Ne bih mogao ni za kakve pare ljeti gasiti vatru.
Ima li još neka aktivnost u kojoj se ne možeš zamisliti?
– Balet! Znam da balet zahtijeva puno vježbe, ali triko mi je bezveze… Volim aktivnosti vani; igram tenis, jedrio sam na međunarodnoj regati u Šibeniku kad mi je bilo 9 godina, mene svašta zanima, ali ne mogu stalno raditi isto. Sad se bavim parkourom pa dva sata dnevno vježbam sklekove, trbušnjake i zgibove.
Što je parkour?
– To je skakanje s krova na krov ili s visine na tlo. Kad skačem u žalo, snijeg ili na mekanu površinu, mogu skočiti s visine od 2 metra i više. Beton izbjegavam. Prije nekoliko dana sam skakao na stablo, promašio granu i pao na leđa s metar i pol visine. Nisam trebao ići na Hitnu, a čudo da sam ustao. Nitko mi nije kriv što nisam dovoljno mislio o opasnostima.
Podržavaju li roditelji tvoj novi hobi?
– Ne! Zato skačem kad me nitko ne gleda.
Čitav intervju pročitajte na stranicama Slobodnadalmacije.hr klikom ovdje
